novinarka

Imenovanje - Nekomercijalno

Sudjeluj u istraživanjima

Gamifikacija omogućena

Srbija

Žensko

<para>Na samom ćošku, pored ulaza na neko zaboravljeno stovarište, pomalo izdvojen, zauzeo mesto starac u glanc novoj košulji, prebačenog sakoa neprepoznatljive boje preko ramena. Pored njega zastao komšija na biciklu, prepričavajući koga je nedavno video. Čika ga baš i ne sluša pažljivo, vrebajući mušterije koje dolaze i odlaze.</para><para>Gužva je bila, kao i obično kad je lepo vreme. Na Kamičak se stuštilo i mlado i staro. Neki prodaju, neki kupuju, svi zajedno se najviše zabaljaju cenkanjem i razgovorom. </para><para>Ovdašnji gradjani, oni iz centra, kažu, to je „Dronjara“. Buvljak, sa provincijskim šmekom. Na zemlju, jedan do drugog, poredjani šareni čaršavi, neprepoznatljivih boja. Na njima od igle do lokomotive! Tako viče jedan Ciga, koji sam opslužuje čak tri stolnjaka u dužinu. Na prvom poredjana odeća, po sorti: bluze, košulje, džemperi, ovde farmerke. „Vidi! Nove! Samo ova mala rupa!“ Na drugom cvetastom stolnjaku neka starudija, od Biblije na nemačkom, do starih mesinganih svećnjaka. Na trećem, kaže on, „tehnika“. Nekoliko telefona, jedan prastari monitor, još nekoliko neprepoznatljivih kutija. „Sve radi, evo probaćemo!“</para><para>Dalje do njega starija gospodja prodaje sitnice. Očigledno iz kuće donela, da preživi. „Ako prodam ovo i ovo, onda neću morati sutra, najavili su kišu!“ poluglasno razmišlja. „A ako prodam još i ovo, iduće nedelje ostajem kod kuće!“</para><para>I tako još desetine i desetine „tezgi“. </para><para>Čika od prekoputa, razgleda! Onako preko ramena komšiji vreba da mu ne promakne neko zainteresovan. Na kartonskoj kutiji nekoliko košulja, raznih. Jedna moderna, bela, sa kragnom za leptir kravatu. Jedna karirana, i još nekoliko u raznim bojama. Pored najlon, na koji je stavio nekoliko sitnica, nešto alata, a sasvim na kraju uredno poslagani, ali zatureni skoro u prašinu ćilimi. Jedan raširio na ogradu iza, onako nevešto, tek se naslućuje šara.</para><para>„Evo, Gospoja, jeftino košulje!“</para><para>Uzimam ćilim. </para><para>„Vidi kako kvalitetne košulje imam“, insistira čika. </para><para>Pogledam ćilim, šara pirotska, malo stilizovana. Ćilim vunen, tkan, potrudila se vešta ruka da dobro uklopi narandžastu osnovu sa crnim okolo i utkanim ukrasima, svaki različite boje.</para><para>„Pošto ćilimi?“</para><para>„Ma Gospoja, dobila ćerka onomad na svadbi od svekrve! Nije da su joj se svideli, vidi kak’a im boja. Trebalo da spoji pa napravi prostirku, ali...“</para><para>Obrazloženje se izgubilo u mumlanju starca koji je spustio pogled, pa prevrće košulje, svaku ponaosob mi pokazuje. Skoro da osećam kako želi da mi kaže da je onu svečanu dobio od brata iz Nemačke, ovu kariranu mu je donela snaja... Ali, nema se para za duvan, sin se nedavno oženio, snaja je trudna. Ćerka ode iz kuće, a svadba bila skupa. Pa pokupio što su mu dozvolili, da odnese na Dronjaru i proda.</para><para>„ A ćilimi?“</para><para>„Evo ti za ’iljadu ipo dinara!“</para><para>Pogledam, na gomili tri komada. Onaj na ogradi je četvrti.Vuneni. Rukom tkani. Polako ih uzmem u ruke, a čika požuri da kaže:</para><para>„Ma dobri ćilimi, evo svaki ću da ti razmotam da vidiš da nema nigde ništa! Ali ne mogu da ti dam ispod ’iljadu i sto sve!“</para><para>Kažem, uzimam. Čika me gleda u čudu. </para><para>„Znaš kako je to, četiri su komada, je li može ’iljadu i dvesto, po tri stoje svaki, i to ti je to!“</para><para>Vidim, čika bi se cenjkao. A ja u čudu, nisam shvatila da je hiljadu i po za sva četiri komada. Platim po prvoj ceni. Krenem polako, vidim ispod oka, čika tužan. </para><para>„Ni da se cenjka, pu, majku mu“, žali se komšiji koji s biciklom stoji po strani i gleda.</para><para>Pare je pažljivo stavio u džep. Za cigare! I po koju rakijicu u selu u kafani.</para><para>A kada dodje svekrva, neće zateći prostrte ćilime koje je snahi poklonila. Nije moderno, boja nije dobra, a ko još vunene čilime prostire, pored sintetičkih tepiha!</para>

Dronjara

<para>Jedan od 4 ćilima. U stvari, kada se još jedan tako spoji, onda je kao prava prostirka. Doduše, meni služe kao prekrivači za dvosed!</para>

Cilim

<para>Preko  tezge nas je gledao dečarac, jedva viši od prvog reda kupusa. Od zime promrzle  uši virile su upečatljivo ispod razbarušene kose. Šakama uvučenim u rukave  prevelikog, izlizanog kaputića, nasledjenog od nekog nezgrapnog starijeg  rodjaka, držao se za metalnu ivicu, izvirujući ka kantaru, kojeg je starac  pozajmio od bučne razvikane seljanke sa tezge iza njihove.</para><para>- Dedo,  nije to 12, nego 15 kila!
</para><para>Dedo je  merio kupus koji je moj otac pažljivo izdvajao na jednu stranu  tezge.
</para><para>Uvek smo  imali najbolji kiseli kupus u komšiluku. Glavice su bile čvrste, ribanac žut kao  dukat, mirisao je kao duša. Ne bi „proslinavio“ ni do leta, ali ga nikada nije ostalo da proverimo.
</para><para>Tata je  tvrdio da je on najzaslužniji za dobar kvalitet.
</para><para>- Ko  donosi kupus, a? Kad ga ja izaberem, mora da bude dobar.
</para><para>Mama je  prihvatala da je futoški dobar, ali je samo ona znala da više voli onaj domaći,  seljački, kako ga je ona zvala. Otac nikada nije primećivao razliku. Na pijaci  je ipak morao da obidje svaku tezgu, opipa gotovo svaki kupus dok priča sa  seljacima, raspita se o familiji.</para><para>- Ma kad  ja nabijem ribanac, ima da izdrži do avgusta iduće godine.
</para><para>Mama je,  pak, smireno se smeškajući, dodavala so dok tata pesnicama kupus gura u kačicu,  jednu drvenu, iz sela donešenu baš za ribanac. Na svaki red kupusa, ona proba  trunčicu, pa šakom zahvati so, pospe pažljivo svuda u krug i tiho se odmakne da  tata nastavi.</para><para>- Ma  pretakanje je najvažnije! Kakakav ja rasol imam... mrtvog da  otrezni.
</para><para>Mama bi za  to vreme obično dubila koren svake glavice, koju bi prvo pažljivo pregledala i  očistila od svakog, pa i najmanjeg lošeg lista. Zatim bi pažljivo sipala so u  rupicu, stavljajući korenčić ispred mene. Tata bi glavice gurao u bure, a onda  bi mama, pre nego uzme sledeću, proverila koliko mesta ima izmedju dve već  stavljene. I tako do vrha.</para><para>- Kamen je  najvažniji! Ne mo’š ti kupus pritisnuti svakim kamenom - tvrdio je  otac.</para><para>Mama bi  ćutala, prvo lalenom krpom, što bi je dobro proprala kod svakog pretakanja, onom  što je dobila od bake iz njene devojačke spreme, prekrila kupus, stavila drveni  poklopac i sve to pritisla kamenom.
</para><para>Dečarac na  pijaci je, onako propinjući se na prste, pažljivo prebrojavao novac u starčevoj  ruci. Okice su mu zablistale kada je Dedo izdvojio nekoliko novčića i stavio u  rukav u kojem je bila promrzla ručica. Dedo ga je pomilovao po kosici, koja je  tek malo prekrivala rumene, promrzle uši.
</para><para>Mama se  sutradan, kada je otišla da kupi cveklu, od koje rasol u kupusu postane crvena,  vratila bez nove, velike vunene marame. Valjda ju je jednom ogrnula kada je  onomad išla kod strine u bolnicu u posetu. U mom ormaru nije bilo teget  kape.</para>

KISELI KUPUS

kupus

<para>-Nikad ja nisam bila dobra u sakrivanju. Kad je trebalo nešto promuvati, meni se to odmah pročita na brku! K’o da imam pekmez, odmah vidljivo. Kada treba slagati, ja muljam, muljam, muljam, da se iz aviona vidi da nešto pokušavam. Nije da  nisam probala. Eh, pa ko još živi danas bez laži. Nekoliko puta sam baš onako htela da se foliram, ali stvaaarnoooo!</para><para>Sluša me najbolja drugarica, i vidim, ne može da veruje.</para><para>-Draga, za mene si ti velemajstor muljanja i skrivanja!</para><para>Upropasti me.</para><para>-A što draga? Pa kako tako možeš da mi kažeš?</para><para>-A kako ne mogu! ’Ajde, molim te lepo, razmisli malo.</para><para>Stavih prst na čelo, i da budem iskrena, u pravu je ona. Možda ja ne umem to u normalnom životu, ali  kad je ljubav u pitanju, tu ne mogu da živim bez kojekakvih prevara i prevarica.</para><para>-Pa dobrooo....</para><para>-Kako pa dobro!? Pa krajnje je vreme da nešto promeniš!</para><para>I tu je ona u pravu. Sasvim i do koske.</para><para>I tako zaneta u odobravanje najboljoj drugarici, skoro ni ne primetih koliko je sati. Iju, vreme proletelo! Spremim se ja na brzu brzinu, tek malo šminke, da ne budem ko duh. A i ovako će da je brzo nestane, pa ne idem u pozorište! Idem da se nadjem sa dečkom.</para><para>-A kojim dečkom? – dovikuje draga dok izlazi.</para><para>Ignorisala sam je. Lepo uzmem mobilni, otipkam poruku: „Stižem, čekaj me na starom mestu!“ i trk!</para><para>I tako, stižem ja na to staro mesto, malo zaduvana, žurila. Usput kuckam poruku da ću posle sudara da dodjem kod nje na kafu i razgovor. Podigoh glavu, i imam šta da vidim. Kod spomenika stoje On i On! I razgovaraju!!!</para><para>-U majku ti... – sine mi. Pogledam, kad poruka na brzinu poslata otišla pogrešnom njemu.</para><para>E, sad, nije da sam ja neka nimfomanka, ili fatalna žena. Tek, desilo se da ih imam dvojicu! On je klinja, mladji od mene koju godinicu. Slatko dete, snage u izobilju, ramenca ko stvorena za nogice, a glava praaaaaznaaa, promaja na sve strane. Trebao mi neko posle raskida sa bivšim dečkom, čisto krevetske gimnastike radi.</para><para>On je onaj što se kao nisam smuvala, pa ispalo da jesam! Stariji od mene, ozbiljan, umalo razveden, ali divan, da divniji ne može biti. Zabavan. Pažljiv.</para><para>I stojim ti ja tako na 100 metara od njih, virim iza drveta i razmišljam. Naručih malca noćas za seks, ali me prevari glava i pozvah njega. I šta sad? Da pridjem? Da ispalim obojicu? Da objašnjavam? Ma nema šansi!</para><para>Mislim, još uvek sam iza drveta. Noge me polako izdaju, muti mi se u glavi, a malo mi i hladnjikavo ovako dobro opremljenoj za seks, a priduvalo. Ali, ne mrdam odavde dok ne odlučim šta ću. Pa makar odlučivala i do sudnjeg dana!</para><para>Mada, kada rešim da odem kući, možda neću imati ni jednog. A tako mi i treba. Ko hoće veće, izgubi iz vreće! Ili beše tako nekako!</para><para>Bila bih zahvalna jednom dobrodržećem, toplokrvnom usamljenom muškarcu, godine bez ograničenja, nisam gadljiva, da mi donese neki čajčić. Ako hoće, može i društvo da mi pravi! Važno je da ima neki od kvaliteta: ramena za nogice ili pametnu glavicu!</para>

UPOZORENJE: Satira, ali moglo je baš tako biti!

<para>Ogrlica SRCE, heklana, unikat. Ja radila!</para>

SRCE

<para>Privezak SRCE, heklan, ja radim! Unikat!</para>

<para>Heklana ogrlica SRCE! Radila svojerucno, prodajem !</para>

<para>Moja drugarica Caca kuva sjajno. Specijalista je za domaću, starinsku kuhinju. Njene sarme, supe, gibanice, zeljanice, sve vrste musaka, podvarak... da joj pozavide naše bake kako predivno izvodi njihova istorijska dela.</para><para>Caca, pored svega toga, ima i onu dozu lucidosti u kuhinji koja je izdvaja. Njeni eksperimenti i novi recepti su tek posebna priča. To je raskoš ukusa, smenjivanje ljutog i slatkog, raskoš boja i mala umetička dela! I to ne samo vizuelno, nego u njima još više uživa čulo ukusa.</para><para>Jednostavno , ne sećam se da je njoj jelo bilo ikada preslano, neslano, preljuto, neljuto, zagorelo, živo... ništa što prati manje višu svaku modernu domaćicu koja uvek u isto vreme, pored kuvanja, radi još najmanje dve stvari.</para><para>Za pozive kod Cace i njenog muža na večeru društvo se skoro otima. Ženski deo nije baš uvek oduševljen, posebno kad muževi iskoriste Cacu kao „objekt“ komparacije i edukacije: Što nisi spremila ovaj krompir kao Caca! Jao, Caci nikada ne zagori! Uzmi recept od Cace!</para><para>I tako, Cacina kuća je uvek bila puna. Sve češće je bilo i nepozvanih gostiju, nekih muževljevih drugara, nekih pivopija koji su tamanili sve vrste sendviča i uvek bili spremni za još koju pitu, pituljice, zamotuljke s mesom, pečurkama, sirom, koprivom... Caca je u kuhinju prenela prvo televizor, onda i kompjuter, uskoro skoro da i nije izlazila iz te prostorije.</para><para>U to vreme, dobila je šansu za napredovanjeu firmi, ali za to je trebalo da konačno dovrši doktorsku disertaciju tako davno započetu, skoro u vreme kada je njen suprug završavao fakultet. U medjuvremenu, gospodin suprug je i magistrirao, a Caca nikako nije stizala da se posveti svom radu, obezbedjujući uslove izabraniku svoga srca i ocu svoje dece.</para><para>„Dragi“ je prihvatio da preuzme deo poslova. Eto, on će da pere veš (mislim, stavlja ga u mašinu), peglanje ide na pola. Usisavaće, brisaće prašinu, voditi računa o deci (što je bilo besmisleno potenciranje, s obzirom da su deca bila već povelika), plaćati račune, ići u velike kupovine (naravno sa Cacom). Ukratko, pristao je da radi sve što je u stvari trebalo da odavno pomaže. Caca je zahtevala i smanjenje poseta, druženja, drštva, muških utakmica i iznenadnih gostiju. Eto, mister je prihvatio i da će da kuva ponekad, kada Caca bude učila s drugaricama (iako je u grupi bila jedino žensko)!!!</para><para>I tako, kako smo neka predavanja slušale zajedno (profesoru je bilo nekako lakše da spoji dve grupe, malo različite, ali su nam teme bile iste), vratimo se zajedno jednom kod Cace. Radile smo neki rad, trebalo ga je dokrajčiti za objavljivanje. Gospodin suprug se ponudio da nam napravi večeru, dok radimo u dnevnoj sobi.</para><para>Caca ga je malo mrko pogledala, onda smo odslušale tiradu kako uopšte nije teško biti domaćica, kuvati, spremati. Onda je zahtevao da mi operemo sudje posle (u mašinu šta može, a šta ne, na ruke), sve u svemu, obećao je da će da bude tih i mi smo ostavile otvorena vrata ka kuhinji.</para><para>Uf! Prvo nam je gospodin Suprug onako kroz otvorena vrata održao predavanje o seckanju luka! Te, ne drži se ovako, te Caca to uvek radi pogrešno, iako je stalno upozorava. Na kraju je shvatio značajno nakašljavanje i ućutao.</para><para>Ali, kada je krenulo lupkanje noža... pa kada je luk počeo da doleće čak do nas do dnevne sobe... Caca me je pogledala, prebledela, ali ostala da sedi. Bacila sam pogled, kuhinja je već izgledala kao da je pala omanja atomska bomba: iz plahara je bilo izvadjeno i više nego što je potrebno za špagete Milaneze, sudje svuda okolo, a luka... namanje na dasci za seckanje. Caca je prevrtala očima, ali ostala da sedi. Jedino smo zatvorile vrata.</para><para>Usledili su zvuci padanja, zveckanje, cvrčanje, psovanje, lupkanje, pljeskanje, operska arija (loše izvedena), razbijanje... sve u svemu tragikomedija u tri čina!</para><para>Jeli smo, tačnije, pokušali da jedemo u dnevnoj sobi, uz pisanje. Na prvi pogled, onako s maslinkama na vrhu i kolicinom rendanog sira špagete nisu izgledale loše.</para><para>Spolja gladac, a iznutra.... uf! Špage ti su bili, istinito a skoro neverovatno, neki prekuvani, a neki skoro i malo kuvani. Preliv je bio, pa rekla bih, malko prezačinjen, ali je izbijao zagoreli luk kroz ljutinu koja je prelazila u gorko! Jedino je sir bio sjajan, a i maslinke su bile baš divno izvadjene iz konzerve!</para><para>Drugi čin je bio još gori! Otvorile smo vrata od kuhinje, da sklonimo posudje u mašinu. A kad tamo... Dve omanje i tri kapaciteta „Malog dečka“ bačenog na Hirošimu kao da su upravo pale i to bez signala za atomski s leva. Skoro sve šerpe su bile isprljane. Recept za špagete se mogao pretpostaviti po svemu prosutom po podu, šporetu, ali bogami i po kuhunjskim elementima. Otvorene jedno tri kese sa špagetama i to različitih debljina (što nam je otkrilo tajnu gnjecavih i nekuvanih kombinovano)..</para><para>Te večeri smo jeli picu naručenu iz obližnje picerije. Gospodin suprug nije shvatio zašto je Caca dobila napad panike posle prvog  pogleda na kuhinju, a onda je ipak priznao da nije ni sanjao da je tako teško racionalno koristiti posudje.</para><para>Naredna tri meseca sa njima je bila i Cacina sestra, koja je preuzela na sebe poslove po kuči. Čisto da oslobodi gospodina, kao i Cacu, nepotrebnog nerviranja.</para><para>Caca je doktorirala, ali posle toga nisu nastavljene večerinke, kulinarske bahanalije i nenajavljene egzibicije. Tek retko, za rodjendane i godišnjice mogli smo da uživamo u majstorijama velikog majstora kuhinje, unapredjene dr Cace.</para>

Muškarac u kuhiji ili "atomski" s leva!

<para>
















</para><para>Na ogradi sede dva dečarca, cigančića. Gledaju kako moj otac, u atlet majici, i nekim prastarim pantalonama ostavljenim baš „za po selu“, bos, sedi za stolom u hladu dve ogromne dženarike. Pravi salatu. Klinje je dovela Draginjčica, kažu u selu, ciganka od Cicvarića, valjda poslednja te fele u kraju.</para><para>Nekada je Draginja bila lepotica, pre nego se udala za Miku torbara, koga njena familija nikad nije prihvatila. Kada je umro onako naprasno u Goločelu, u kafani, kažu dok je turao poslednje novce u nedra Ruže pevaljke, vratili su je nazad, u selo, sa sve sinom. Ponovo se nije udavala, iako su je mnogi hteli, prosili, čak i otimali. Uvek bi se kao gladno kuče vratila, istrepela očeve batine, a onda opet krenula da spretnim rukama plete korpe i peva kao slavuj.</para><para>Kada je mladji brat mog oca krenuo u školu, Draginja je več odavno roditelje sahranila, sina oženila, onda ga ispratila u Austriju, odakle je posle podosta godina dobila pismo na nemačkom da se desila saobraćajna nesreća... Otputovala je u Beč, i posle sedam dana došla nazad sa dva dečarca, unuka, decu iz drugog braka pokojnog sina.</para><para>Često mi je stric pričao da je mnogo puta, vraćajući se iz škole, sretao Draginju, malu ciganku iz Cicvarića, s torbom preko ramena u kojoj se uvek krila po neka djakonija. Vadila bi jabuku, orah, četvrt lepinje ili makar samo šljivu da stric zavara stomak, dok mu roditelji, moji baka i deka ne dodju iz njive, tako kod Čapljevca, koji se tek vratio u korito posle prolećnih poplava.</para><para>Navika je ostala ista. I pod stare dane stric je prvo zavirivao u Draginjčicinu torbu, dobio bi jabuku, orah ili šljivu koju bi dao nama deci, a on zagrlio malu ciganku, sitniju od sviju nas i dugo sa njom šaputao. Zvao je majko, na šta se baka nikad nije ljutila. Radila je mnogo, pa iako blaga i dobra, nekako nije imala vremena za svu decu, da ih pomiluje, pomazi, uspava... A Draginja je baš to umela!</para><para>Moj otac secka luk. Onda ga posoli, pa gnječi dok ne pusti sokove i postane onako staklast, providan. Idu mu suze na uči, uz smeh viče babi:</para><para>-Majko, ljuta si ga sadila, evo ga rasplaka me!</para><para>Smeju se dečarci na ogradi, mi ostali znamo da je uvek tako,pa nam malo i dosadno. Još ne prilazimo već postavljenom stolu, ne prekida nam se igra. Iz dvorišta se razbežale kokoške, zaplašene našim dečijim smehom, vikom, ali i jurjavom za njima.</para><para>Otac seče papriku, kaže, bride prsti. Dva mala cigančića se smeju i dalje, sve prstićima pokazuju na mog oca koji još plače od luka, a već grdi dedu što je uzeo takav rasad paprike pa svaka ljuća od najljuće feferone.</para><para>Pomalo tupim nožem, kojeg deda nije naoštrio na tocilu iza kuće, ljušti otac krastavce. Skoro svaki je kriv, pa mi deca smiljamo na šta nas podseća, utrkujući se u maštanju. Dečarci na ogradi ne učestvuju, samo stidljivo pogleduju.</para><para>Baka donosi još tri tanjira, plehana. Draginja svoj odguruje, kao i uvek uzima samo parče hleba i sira i jede ih polako, pažljivo lomeći starim prstima u što sitnije zalogaje.</para><para>Na kraju otac secka paradajz, sam donoseći drugi nož iz odžaklije, nepoverljiv prema nama deci. Stariji od cigančića vadi svoj perorez iz džepa:</para><para>-Na, oštriji je.</para><para>Otac uzima, dečarci polako prilaze onom delu stola za decu tek kada Draginja oštro odobri:</para><para>Dečarci ohrabreni, sedaju pored mog oca, dok on iz litrenjaka, onog okrnjenog što sad služi za ulje, pažljivo sipa nekoliko kapi u crvenu vanglu, s tufnama, baš pre nego mama iznese supu, pa se okreću prema ocu i pitaju:</para><para>- Kume, a što ti praviš salatu, kad nisi žensko?!</para>

Salata

Selo

<para>Ijuuuuuuuuuuuuu!!! Samo što me srčka nije izdala kada sam stala na vagu pre jedno tri nedelje i videla koliko kilograma imam! Mislim, nije mi baš trebalo da znam tačnu brojku! Već sam po prošlogodišnjim razgaženim anaprasno pretesnim farmerkama primetila da nešto nije u redu.</para><para>Zamislim se ja, i rešim da je vreme da preduzmem odredjene mere! Krenem, tako, u pravljenje spiska aktivnosti koje su neophodne a u cilju smanjivanja te brojke:</para><orderedlist>
  <listitem>
    <para>Naći      društvo za držanje dijete</para>
  </listitem>
  <listitem>
    <para>naći      društvo za rekreaciju</para>
  </listitem>
  <listitem>
    <para>dalje      planirati koncenzusom  .</para>
  </listitem>
</orderedlist><para>E tako! Da zovem najbolju drugaricu, nema smisla. Ona ima jedno pet kila manjka i tendenciju nejedenja čim se nervira, a to je upravo sada dok traži posao. Sestra isto ispada iz kombinacije pošto ona jede i noću, i danju, i slatko, i slano i iste je kilaže poslednjih pola veka, valjda!</para><para>Onda mi sinu! Komšinica Draga! Jeste da više nismo komšinice i da se nismo ni videle otkako se ona preselila u Višnjičku banju, ali pristaće, garant, oduvek je govorila kako joj treba samo malo podrške da krene sa dijetom! Doduše, pre jedno petnaest godina, ali nema veze. Evo, ja ću nju da podržavam, ona mene i to je to!</para><para>Dogovorimo se da se nadjemo na pola puta izmedju nje i mene. Ja joj najavila da imamo nešto ozbiljno da razgovaramo. Sedim ja u poslastičarnici, već merkam treću šampitu, kad zvoni telefon:</para><para>“Izvini, ja kasnim, daj naruči nešto, častim kad stignem!”</para><para>Dok je uspela da se probije kroz gradsku gužvu, ja sam slistila pola rafa izloženih kolača. Nisam stigla da probam onu čokoladnu tortu, ali  neka, čokolada goji!</para><para>Sede Draga zadihana, onako kako to priliči jednoj dobro ugojenoj dami, i odmah krenu sa ispitivanjem.</para><para>-Slušam, šta je tako hitno!?</para><para>-Znaš, draga, ja sam rešila da nas dve držimo dijetu.</para><para>-Pa gledaj, sve ću ja da sredim. Ima da nam izaberem neku modernu, možda kombinujem dve. Ima da organizujem nabavku namirnica. Recepte ću da ti ispišem, ništa ti nemoj da brineš.</para><para>-JA da ne brinem, a?</para><para>Vidim ja, ubedjivanje neće ići tako lako kako sam mislila. Krenem prvo o zdravlju, pa na njen blagoteleći pogled, preokrenem na dug život, pa onda krenem o odeći, miniću, pa ide leto, lepršave haljinice otkrivaju salo…</para><para>-Nego, da ja tebi kažem nešto! – prekinu me Draga u pola filozofiranja o makrobiotici. – U ove moje kilograme sam utrošila toliko vremena, a da ne pričam o potrošenom novcu za hranu, a ti bi sad da ih se rešim!</para><para>-Ali zdravlje…</para><para>-Eno nam je komšinica Juca, bila mršavija od tebe u mladosti pa imala probleme sa srcem i ode prošle godine. Ja samo ne mogu da vežem pertle, što me i ne nervira, ne kupujem cipele s pertlama! Malu decu nemam i ne saginjem se. Ne mogu da se okrenem kad legnem na ledja, jeste, debela sam, ali na ledja legnem samo kad je muž sa mnom u krevetu, a i on je dobrih gabarita pa može da me okrene.</para><para>-Ali leto i haljine…</para><para>-E i to! Pa ti misliš da sam ja uzalud bacila sve one silne pare na odeću za debele, da bih je sad tako olako bacila??? Znaš onu što radi sa mnom u kancelariji, što je bila onako debela? E tu! Oslabila 20 kila i sad ni cipele više ne može da nosi koje je nosila, sve je morala novo da kupi! Ne mogu ti ja to, imamo tri kredita, još nam se Maca nije udala, ali je najavila da joj je ova veza konačno ozbiljna i da spremamo pare. Dušanu plaćamo master, a da ti ne pričam ostale izdatke…</para><para>Razmislim ja malo, Draga ima pravo. Možda i nije pravi trenutak da ona počinje dijetu. Taman da joj kažem da sam možda prenaglila, a ona ode, kao da sam joj najgori neprijatelj i kao da sam joj predložila da u najmanju ruku napusti muža zbog mene!</para><para>I tako, sutradan sam razgovarala sa još dve drugarice! S jednom sam se našla na Karaburmi, a s drugom kod starog Merkatora. Prekosutra sam imala cela tri razgovora, a pre neki dan nakupih i 8!</para><para>Sve u svemu, od 58 drugarica sa kojima sam se sastala, i 12 sa kojim sam to obavila telefonom, niti jedan pozitivan odgovor! Dušica iz Toronta je nagovestila da bi ona mogla da razmisli o dijeti, ali sam ja shvatila je totalno nepraktično da podržavamo jedna drugu na tolikoj distanci.</para><para>Kad sam iscrpla ceo spisak potencijalnih kandidatkinja za sadrugaricu u držanju dijete, predloži mi rodjaka Mira da napravim sedeljku na koju bi mršave drugarice preporučile debele drugarice, i tako da se okupimo.</para><para>-Dobro, Miro, a šta da radim?</para><para>-Evo, ja ću da zovem dve moje… obe su deblje od tebe. Doneću i rusku salatu i pitu od mesa. Jao, a znaš što obe kuvaju, ima da ih nagovorim da naprave nešto specijalno!</para><para>Razmenim nekoliko mejlova sa nepoznatim ženama sa istim problemom prekomerne debljine, sve spremne da se upuste u avanturu upoznavanja i podrške. Svaka potvrdi šta će da donese, i tako dodjosmo do spiska od 32 žene! Svak potvrdi da će i nešto specijalno da napravi za jelo, meni reprezentativan, od pita nekoliko vrsta, do torti takodje nekoliko vrsta. Da možemo sve da stanemo, iznajmismo salu za venčanja tu u blizini, fino neko mesto, samo prostor i poslugu iznajmljuju, a ostalo obezbedjuješ sam. Jedna iz Požarevca se ponudi i muziku da organizuje, tako da nam dolazi njen brat sa tri drugara da nas zabave.</para><para>I tako, gledam ja jutros u taj spisak, pa podjem da tražim šta da obučem za večeras. Pun ormar stvari, koje do pre tri nedelje nisam mogla ni da zakopčam. Ipak, odlučim se da probam jedne pantalone, tek da vidim koliko mi viri salo preko pojasa, mislim, kakvu tuniku da izaberem. Obučem ja njih, kad one se vrte oko mene! Pojas preširok, nema sala da visi, ništa! Stanem opet na vagu, a ono… solidnih 67 kg, kao što i priliči dami mojih godina i moje visine! A onaj višak… pojma nemam gde sam ga spakovala! Verovatno ostao u gužvi po autobusima, jurnjavi po gradu, trčanju da obezbedim prostor…</para><para>Večeras ne idem na žurku debeljuca. Čisto da ne uvredim moje nove prijateljice… da ne ispadne da sam ih folirala. A i šta ja da im kažem kako da skinu kilograme, kad pojma nemam kako se to radi!</para>

Dijeta!

<para>-I kažeš, snaći ćete se!??</para><para>-Nahranio sam tolike predsednike i vladare, a kao neću ovog tvog princa!</para><para>Svetozar nije voleo kada mora da se razdvoji od sina. Možda je malo sebičan, možda previše brižan, ali kao samohranom ocu mu je sve to dozvoljeno! Baka i deka servis za čuvanje je dobro radio, ali evo nezgode! Baki je pozlilo baš juče, i u bolnici su rešili da je zadrže nekoliko dana. Na posmatranju! Svetozar je hteo odmah da se vrati, ali ga je deka ubedio da će sve biti u redu. Baki je dobro, i preko telefona zvuči već bolje, ali neka, nek joj urade sve pretrage, dok sestričina Milica radi još u toj bolnici, pa može da je pripazi i pripomogne.</para><para>I tako, „princ“ Milan i deka su ostali sami.</para><para>Deka je, pre nego je otišao u penziju, bio profesionalni kuvar, poznat i priznat i kod nas, i u svetu. Nije bilo neke značajnije večere državnika, umetnika da on nije bio glavni! Njegovi recepti i dan danas važe za najbolje.</para><para>Doduše, baka mu nije dala da se petlja po njenoj kuhinji.</para><para>-Ma kad on udje, to je, k’o što naša MMMila reče, ko atomski s’ leva!</para><para>Sad nije bilo druge. Deka će da kuva!</para><para>Proradio mu živac, zagolicala ga kutlača, setio se dana kada su mu na ručkovima i večerama čestitali najpriznatije i najpoznatije ličnosti sveta!</para><para>-Deko, a šta ćemo za ručak? Da naručimo picu? – „princ“ Milan je viknuo s vrata kada je došao iz škole.</para><para>-Sedi ovamo, sve je spremno.</para><para>Na stolu, servirano po protokolu! Malo uprošćeno da se „princ“ ne zbuni, ali sve pod konac. Stolnjak onaj za slavu, jedva ga je našao u ormaru. Posudje ono što se iznosi retko. Gleda „princ“, čudi se.</para><para>-Deko, je li  neko slavlje?</para><para>-Sedi i ne pitaj!</para><para>A za ručak, deka se potrudio. Krem čorba od gljiva!</para><para>-Fuj, deko, šta je ovo! – posle prve kašike je „princ“ odustao.</para><para>-Deca! – mislio je deka, pakujući preostalo da ponese baki, kad bude krenuo u posetu. A ostaće i za dežurno osoblje.</para><para>Od jutra je deka krstario beogradskim prodavnicama, prisećajući se gde mogao da kupi divljač. Ona samousluga na Cvetnom trgu, što je uvek imala dobar izbor, zatvorena! Tamo sada neka prodavnica nečeg, automobila valjda, šta li! Jedva je našao neke zaledjene fazane i srnetinu u Merkatoru. Boja sumljiva, ali piše da su još za upotrebu! To će za neki dan, a danas glavno jelo, biftek! Kupio kod mesara Sime, još uvek ima najbolje u gradu, kao i onda kada je deda radio.</para><para>Servirao deda, otišao po prilog, kad čuje princa:</para><para>-Deda, pa tebi ovo meso živo!</para><para>-Nije, sine, tako se jede!</para><para>-Jeste, jeste, vidi, skroz crveno. Nas su u školi učili da se ne sme tako, ja neću ovo, pa da se razbolim!</para><para>Vidi deda „princ“ je ivici suza, pa i one bifteke spakova za bolnicu. Ako ne sme baka, naći će se neko ko sme. A „princu“ napravi sendvič!</para><para>Deda rešio da se dobro potrudi sutradan. Ustao rano, smislio da fazane napuni! Voleo je „princ“ piletinu, svideće mu se i fazani, garantovano!</para><para>Za ručkom, princ se meškolji na stolici. Iznosi deda fazane, dostojne za trpezu pravog princa iz neke od malobrojnih kraljevskih porodica. Deda seče, da se dete ne muči, stavlja Milanu na tanjir. On pretura viljuškom, bira meso, fil ostavlja. U jednom trenutku, pita:</para><para>-Ajoj, deda, pa ovo je suva šljiva!</para><para>-Pa ti si deda izlapeo, otkad se kompot servira sa mesom!</para><para>Naravno da je odmah odbio da nastavi da jede, pa su opet ručali sendviče!</para><para>-E vala, neće više! – mislio je treći dan deda, spremajući se da napravi špagete. – Sva deca vole špagete!</para><para>Tempirao deda da sos bude gotov bas kad „princ“ dodje iz škole. Špageti kuvani onako „al dente“, hrskaju kad se jedu!</para><para>„Princ“ sa vrata pita šta je za ručak!</para><para>-Jupiiii, deko, pa ja ih obožavam!</para><para>-Sedi sine...</para><para>Seo „princ“, natovario na tanjir hrane kao da tri godine nije jeo! Sve pristićima hvata!</para><para>-Joj, deda, pa tebi ovo nekuvano!</para><para>-Kako nekuvano...</para><para>-Pa nekuvano! Baka to skuva...</para><para>Gleda deda, češka se po glavi! Nema druge, opet propade njegovo delo. Sendviči mu dosadili! A i u bolnici se već pobunili što svakog dana donosi hranu, kaže sestra svima će skočiti pritisak od toliko kalorija!</para><para>-E moj sine... E moj sine... – oblačio se deka polagano! – Eh, e moj sine!!!!</para><para>Deda i „princ“ Milan su do kraja nedelje, dok baka nije izašla iz bolnice, a Svetozar se vratio iz Londona sa službenog puta, jeli „Kod Race!“. Tu su najbolji ćevapi u kraju! Bar je tako „princ“ izjavio, a deda se mrštio svaki put dok ga je gledao kako mljacka skvrčene komadiće sumnjivog sastava!</para>

Deda kuvar profesionalac

Proja ili kukuruzni muffini sa sirom

<para>Neki bi rekli da je ovo proja, neki da su muffini od kukuruznog brasna, kako bilo, ovo su slani, divni zalogaji.</para>

Dronjara

Cilim

KISELI KUPUS

kupus

UPOZORENJE: Satira, ali moglo je baš tako biti!

SRCE

SRCE

SRCE

Muškarac u kuhiji ili "atomski" s leva!

Salata

Selo

Selo

Dijeta!

Deda kuvar profesionalac

Proja ili kukuruzni muffini sa sirom

Proja

Dronjara

Težina pripreme

Grupa jela

Način pripreme