Divčibare - dečja oaza

Legenda kaže da je pre mnogo godina na obroncima ove planine, na mestu koje se tada zvalo kratko Bare a zbog krivudavog potoka koji protiče celim ovim mestom, živela devojka Divna koju su od milošte zvali Divči. Po jednoj verziji, devojka je šetajući slučajno upala u jednu od bara i udavila se. Druga verzija kaže da se Divči nesrećno zaljubila i skončala život na mestu gde je potok bio najdublji. Od tada, u spomen na nju, mesto nosi naziv Divčibare.

Krivudavi potočić danas izgleda veselo i  bezazleno i pravo je mesto na kome možete da se oslonite o drveni mostić ili jednostavno zastanete i oslušnete hor žaba koje kao da najavljuju dolazak svakog ko prodje tuda...

Šuma koja se pruža unaokolo satkana je od crnih i zlatnih borova, breza i drugog listopadnog drveća i pravi je mali raj oku željnom zelenila i mira.

Decu iz vrtića redovno dovodim na ovo čarobno mesto. Uživam u mogućnosti da sa njima zajedno ponovo upoznajem Planinu. Gledajući je njihovim očima, voleći je njihovim srcima ,svaki put otkrijem neki nov detalj. Deci i meni ponekad je zabavno da se prepustimo maštanju. Tako smo kućicu na slici nazvali kućom Mace papučice, deci bliske iz priče: "Snežo, a da li je Maca sada kod kuće?" ..."Izgleda da nije". .."A možemo li da zavirimo unutra?" ..."Zaključano je." ...

"Ali Sneeežooo,pa maca nema ruke

pa da zaključa!" ...mršte se negodujući... "Naravno da nema, ali šumar ima, valjda znate da šumar čuva šumu i sve šumske stanovnike:"... uživam u ovoj igrariji... 🙂

 Divčibarska livada u rano leto prepuna je majčine dušice i drugog bilja. Hoćemo li je nabrati? Pa naravno! Napunićemo vrećice, osušićemo je i napraviti paketiće lekovitog bilja koje ćemo poneti kući. "Ja ću reći mami da je ovo pravi planinski čaj i pokloniću joj da bude zdrava!" - uzviknu Aleksandra...

Polja narcisa izgledaju kao da smo došli na drugu planetu. Zastali smo na tren plašeći se da ne narušimo ovaj sklad i tišinu koju preseca tek po neki pčelinji zuj. "Kako ovde miriše!" uzvikivala su deca. Zaista. Miris se prostire sve do izvora Žujan na kome smo napunili flaše bistrom, ledenom izvorskom vodom.

 Moja dečica nikada nisu dotakla konja. Mnogi ga nikada i nisu videli iz bliza. S toga me je zapanjila njihova mirnoća i spremnost da zajašu konja bez imalo straha ili bar nelagode. Prokomentarisala sam to sa koleginicom i shvatismo tada da je njihovo poverenje u nas bezrezervno. I taj osećaj zagrejao je moje srce jednog planinskog ponedeljka...

 Crni vrh nalazi se na 1096m ove pitome i pošumljene planine. Pogled koji se pruža unaokolo je veličanstven i za trenutak se možete osetiti kao da stojite na krovu sveta. Deca su širila ruke i okretala se u krug što od radosti što smo ga "osvojili", što od lepote prizora. Uspinjući se do vrha nailazili smo na male prepreke: odronjeno kamenje, veliko korenje starih stabala pa smo se kretali u koloni po jedan poput pravih planinara. Mališanima je to bilo uzbudljivo i sa velikom pažnjom birali su svaki korak. Naišavši na maleni proplanak u podnožju odmorili smo se ispod čuvenog "Drveta ljubavi" i naravno, slikali se pod njim. Sada je trebalo zaželeti nešto i sačuvati tajnu. "Slušajte", rekoh im, " ta želja se ne mora ispuniti odmah. Možete poželeti nešto za budućnost pa ćete se u trenutku ostvarenja setiti da ste davnog leta 2012. godine sa svojim vaspitačicama osvajajući vrhove Divčibara dotakli Drvo ljubavi..." Ovo im se zbilja dopalo te su se brže-bolje ugnjezdili pored stabla kao da se maze sa njim.

  Svaki dan bio je prepun različitih aktivnosti: vozili smo se turističkim vozićem, odlazili u duge šetnje ili na igrališta, sakupljali šišarke, plesali u prirodi i osećali se srećno i zadovoljno. Rešili smo da to i napišemo svojim porodicama. "Moja mama brine za mene jer nikada nisam odlazila od kuće bez nje. Ali ja sam velika i lepo mi je ovde. Mada mi nedostaje" - rekla je jednog dana Jeca. Tada smo kupili razglednice i dali ih deci da ih oslikaju i napišu kako se osećaju...

  Svakim danom bivali smo bogatiji za jedno saznanje, za novo iskustvo, za lep osećaj i bliskost koju smo osećali jedni prema drugima. Živeli smo svoj divčibarski život osam dana  okruženi lepotom koju nam je priroda nesebično podarila. Radovali smo se medjutim i času polaska kući jer smo se zaželeli svojih ukućana i na trenutak su se sva ta osećanja isprepletala i sasvim pomešala. "Kako to da mi je tako lepo ovde i uživam a želim da odem kući? " čudio se Mateja i produžio :"Jedva čekam da stignem kući pa da padne jedan veliki zagrljaj sa mamom!"

Pomilovala sam ga po kosi i rekla mu: "Divno je putovati, upoznavati nova mesta, ljude, igrati se, uživati u prirodi...ali svi se mi uželimo svoje kuće i svojih najmilijih. Zato i postoji ona poslovica - svuda podji,kući dodji!" Tiho je ponovio i upitao me da li to znači da ćemo ponovo doći ovde. Mogla sam to naravno lako da mu obećam ali umesto toga odgovorila sam mu: - Vraćaćemo se svaki put kada uzmemo u ruke kamen sa Crnog vrha na kom smo napisali 1096m, kada pomirišemo majčinu dušicu ili pogledamo fotografije. Polazimo kući ali sa nama putuju i naše uspomene koje više nikada nećemo ostaviti...